Budući da „svi ljudi po naravi žude spoznati” (Aristotel), Grcima je prva moć duše bila spoznajna, a najviši predmet „onaj koji je najljepši”. Ipak, pred Eunomijevom zabludom naučitelji s kraja 4. st. ističu nepojmljivost božanske biti; ta protueunomijska reakcija produbljuje smisao otajstva Boga (osobito mistika Grgura Nisenskog).
Time se theoría obogaćuje i približava hebrejskom yada': za semita spoznati nije apstraktno znanje, nego egzistencijalni odnos — Boga se spoznaje kad se uđe u njegov Savez (Jr 31,34) i postupno u njegovu prisnost. U Novom zavjetu Krist je istina (Iv 14,6): vrhovno otajstvo nije ideja, nego Osoba — Sin, slika Oca. Tako se kršćanska spoznaja Boga, uza sve dodire, bitno razlikuje od platonskih izvora.
Špidlík, Duhovnost kršćanskog Istoka, str. 299–300.
↗ Otvori u vrtu →